15. маја 2024. године, тачно у подне Римска дворана Библиотеке града Београда постала је цветна капија Калемегдана. Сви који желе да буду хортикултурни одазвали су се цветном позиву Драгана Р. Сајића, аутора књиге „Моје двориште“.
О књизи су, поред самог аутора, говорили и Мирко С. Марковић, бибиотекар саветник и управитељ мреже хортикултурних библиотека Србије, као и Маријана Неговановић Обрадовић, професор српског језика и књижевности, која је радила на лектури и коректури књиге.
Сам аутор се надовезао на Марковићеву приповест сећањем на своје детињство и „баштицу“(са узлазним акцентим на И) баба Зорке, испуњену разнобојним цвећем које су сви укућани пазили и неговали. Вероватно се већ тада зачела љубав према биљкама која је из хобија прерасла у професију, а онда након деценије присуства на јутјуб каналу попримила је едукативну димензију, а за бојне пратиоце, она има и психотерапеутско дејство.
Књига „Моје двориште“
настала је из ауторовог искуства, плодотворне праксе коју је он најпре преточио у раноранилачке записе, уз прву јутарњу кафу, а потом у својеврстан дијалог са читаоцем, коме кроз благе императиве намеће својеврсну филозофију живљења: боље заврено, него савршено; мање је више; забележите, замишљајте, посматрајте; крените у акцију...Ова књига је настала без претензија да буде изразито стручан приручник и каталог украсног биља. Богато илустрована фотографијама насталим на терену, она је према првим утисцима читалаца дело које говори сликом и речју и стоји негде између научно-популарне литературе и модерне психологије, а док је читате имате „осећај да причате са пријатељем у сенци свог омиљеног дрвета“...
Podeli sa prijateljima
