Nervoza je rasla. I deca su primetila da čika Radoznali sve vidi, sve ga interesuje, i sve komentariše.
U početku je bilo zapitkivanja i dosadne priče – vremenom smo komunikaciju sveli na „Dobar dan“ ili klasično klimanje glavom. Ali pogled... njega nismo mogli da zaustavimo.
To neprimetno stvara tenziju u svakodnevici. Toliku, da sam čak razmišljao o preseljenju.
Zid? Možda. Godine života mog komšije...
Shvatili smo: mora da se nešto preduzme.
Prvi pokušaj: zid
Zidani ili betonski zid – to je bila prva ideja. Krenuo sam u verbalnu pripremu.
Žena i deca su odmah podržali. Pitali smo se šta će reći komšije – ali moglo bi se to preboleti.
Moj otac? Teže. Njemu nisam ni objašnjavao – nije mogao da razume šta to „zidam kad već imam kuću“.
Kada je shvatio da mislim na zid između nas i rođaka, zabrinuo se za moje mentalno zdravlje. Tu je razgovor stao.
Istraživanje zakona o zidanju ograda dodatno me ohladilo.
Čika Radoznali bi mogao da prijavi radove građevinskoj inspekciji – i ovaj put bi zakon bio na njegovoj strani.
Međa, visina, vrsta materijala – sve su to stvari koje mogu da zakoče radove.
Ipak sam zvao izvođača i raspitivao se o rokovima. Progutao sam sve zakonske zahteve, ali kada sam dobio predračun – setio sam se oca.
Ne zidam ja kuću, valjda?
Cena, rizik, otpor oca, reakcije komšiluka – sve to činilo je da ovaj pokušaj neslavno propadne.
A onda: jedan klik
Jednog jutra, skrolujem telefon i naletim na naslov: „Kako se rešiti radoznalog komšije...“
Kliknuo sam brže nego ikada.
„Cvetni pozdrav“, pisalo je. Posle toliko godina mrgodnosti i suvih pozdrava, taj pozdrav mi je – zamirisao.
Dragan, saznao sam da se tako zove, govorio je o živim ogradama. Trideset godina iskustva, kilometri posađenih biljaka. Delovalo je ozbiljno.
Ali da ne dužim – krećemo u drugi pokušaj.
Hoću odmah dva metra zida – ali zelenog
U glavi mi je bila ideja „kupovine biljaka na metar“. Nisam znao ništa – ni o zemljištu, ni o položaju kuće, ni o zalivanju, ni o orezivanju.
Ja samo hoću – nekoliko metara žive ograde.
Zahvaljujući njihovom strpljenju, shvatio sam:
Živa ograda je – živa.
I zaslužuje da je posadiš s pažnjom.
Zahtevi su bili jasni:
Zimzelena, brzorastuća, visoka 2–2,5 m, laka za održavanje.
Na osnovu mojih slika i priče, suzili su izbor.
Na kraju sam se odlučio za fotiniju, iako su mi i neke tuje bile zanimljive.
Skoro sam opet pogrešio…
Htio sam da uzmem što veće sadnice – da odmah zaklone pogled.
Ali, veće biljke su skuplje, teže se primaju, više boluju, traže veće rupe, više kopanja, više rizika.
Ako se neka osuši – rupa ostaje. Doslovno i simbolično.
I, naravno, komšija bi odmah shvatio poruku. I svi ostali.
Kako da objasnim ocu, kako da objašnjavam drugima?
Pravi potez
Poslušao sam savet koji je, sada znam, bio zlata vredan.
Posadili smo mlade biljke, visine oko pola metra.
Gajene u saksijama – lako su se primile. Sadnja je bila jednostavna, cena pristupačna.
A komšija?
Prezadovoljan.
Jer on, kao i većina, veruje da „to nikad neće porasti“.
A mi? Svaki novi list – slavili smo. Deca su naučila kako da brinu o biljkama, mi smo učili strpljenje.
Već narednog proleća – fotinija je prešla visinu žičane ograde.
Druge godine – mir.
Sunčamo se, deca se igraju, a više i ne znamo da li je čika Radoznali u svojoj bašti.
Sada imamo crveno-zeleni zid od biljaka, gust, tih, lep.
Rešenje koje traje decenijama.
Sada kada sretnem komšiju na ulici prosto se obradujem i radosno mu se javljam i uvek želim da ga pozdravim sa “Cvetni pozdrav” ali znam da me neće razumeti.
Cvetni pozdrav i vama i ako imate iste problem evo linka gde sam ga ja rešio.
Jeste reklama ali su zaslužili i više od toga.
M.Š.
Podeli sa prijateljima
