Nervoza je rasla i naša deca su primetila da čika “Radoznali” sve gleda i sve ga interesuje šta mi radimo. U početku je to bilo i zapitkivanje i dosadna uobičajena priča. Vremenom smo razgovor sveli na “Dobar dan” ili naklon glavom ali džabe kada pogled nismo mogli da zaustavimo.
Čudno je koliko to unosi nervoze i loše atmosfere da sam razmišljao o preseljenju, njegovim godinama života, betonskom zidu... Shvatili smo da moramo nešto preduzeti.
Kako je sve počelo?
Betonski ili zidani zid je bio prva misao.
Počeo sam verbalnu pripremu.
Žena i deca su lako prihvatili. Razmišljali smo šta će reći ostali u ulici, ali se to moglo pretrpeti. Starom ocu to nisam ni mogao da objasnim, nije razumeo šta zidam kad imamo kuću. Kada je shvatio da želim zidanu ogradu zabrinuo se za moje zdravlje i tu je prestala dalja komunikacija.
Raspitivanje za zakonsku regulativu oko zidanja počelo je da me koleba u nameri. Čika “Radoznali” može pozvati građevinsku inspekciju a zakonska regulativa je na njegovoj strani. Udaljenost od međe, visina zida, vrsta materijala sve su faktori na koje može da se pozove.
Ipak sam pozvao preduzimača i seo da razgovaramo o vremenu zidanja i kada može da počne sa radovima.
Sve zahteve sam nekako "progutao" ali kada sam dobio finansijski obračun, setio sam se moga oca. Pa ne zidam ja kuću, valjda? Ta cena, plus rizik inspekcije, nezadovoljan otac, začuđene ostale komšije uslovio je da je ovo bio prvi neuspeo pokušaj. Idemo dalje ali ne preko duge cevi…
Jedno nedeljno jutro skrolam preko ekrana telefona i pročitam prvi deo naslova mog teksta "Kako se rešiti radoznalog komšije" Mislite da je mogao neko brže od mene da klikne na link, sumnjam.
Cvetni pozdrav!
Prvo mi se pozdrav svideo. Dosta mrgudnih pogleda i suvoparnog "dobar dan" ovaj radostan pozdrav mi je i mirisao. Dragan, kasnije sam saznao i njegovo ime, priča o živoj ogradi. Trideset godina to rade i posadili su kilometre raznih zaštitnih i ukrasnih vrsta. Ali da skratim priču, krećemo u drugi pokušaj.
Odmah sam želeo dva metra zelenog zida po mogućstvu za vikend. Setio sam se one kupovine knjiga na metar. Vrsta zemljišta, zaklonjenost od kuće, deo na osunčanoj strani, način zalivanja, orezivanja... počelo je da mi se vrti u glavi. Ja samo hoću nekoliko metara žive ograde.
Hvala im na strpljenju i što su uspeli da mi sve kockice slože u glavi. Ako pričamo o živoj ogradi samo joj ime kaže da je živa. Brzo sam shvatio da treba da pitam za savet. Zimzelena ograda, brzog rasta, visine 2 do 2,5 metra, laka za održavanje, to su bili moji zahtevi. Na osnovu mojih slika i priče šta želim suzili su izbor buduće ograde.
Odlučio sam se za fotiniju mada su mi i neke vrste tuja bile odlične. Moje pogrešne pretpostavke me ni sada nisu napuštale. Hteo sam biljke što veće i da odmah zaklone pogled.
Starije biljke više boluju, teže se prime, skuplje su i slabije napreduju nakon presađivanja. Potrebno je dosta kopanja i velikih rupa, uništenog travnjaka... Može se desiti da se neka osuši a ta rupa će komšiji dobro doći. I nije samo to.
Komšija to jest rođak će odmah shvatiti da ja imam nešto protiv njega ako sadim tolike biljke između nas. To će svima biti jasno. Treba da objašnjavam i ocu i ostalima.
Poslušao sam ponovo zlata vredan savet.
Posadio sam mlade biljke visine oko pola metra. Biljke su gajene u saksijama i nisu osetile presađivanje odmah su krenule sa rastom. Kopanje i sadnja je neuporedivo lakša a cena znatno povoljnija.
I što je najvažnije komšija prezadovoljan a pitate se kako?
I on je od onih koji nisu sadili biljke i misli da to nikada neće porasti. Sa suprugom i decom sam negovao biljke, radovao se svakom novom listu i deca su naučila kako se prema prirodi i biljkama treba ophoditi. Već naredno proleće fotinija je prešišala žičanu ogradu, mi radosni a komšija ništa ne shvata.
Mi smo imali cilj i nadu i to se u potpunosti ostvarilo. Već druge godine imali smo svoj mir. Mi smo mogli da se sunčamo, deca igraju i više ne znajući da li je “Radoznali” u svojoj bašti.
Dobili smo crveno-zeleni zid od biljaka visine 2 metra, gust kroz koji se ništa nije videlo. To je rešenje koje smo želeli. I što je najvažnije traje više decenija, našoj deci će ostati kao lepo nasledstvo i mir sa komšijama.
Sada kada sretnem komšiju na ulici prosto se obradujem i radosno mu se javljam i uvek želim da ga pozdravim sa “Cvetni pozdrav” ali znam da me neće razumeti.
Cvetni pozdrav i vama i ako imate iste problem evo linka gde sam ga ja rešio.
Jeste reklama ali su zaslužili i više od toga.
M.Š.
Podeli sa prijateljima
